1. "SNOVI LJUDI"

     Do trenutka kada je Tomas Kovenant stigao do kuće, teret onoga što ga je zadesilo već je postao nesnošljiv.
     Kada je otvorio vrata, ponovo se našao u kartografisanoj urednosti dnevne sobe. Sve je bilo upravo onako kako je i ostavio - baš kao da se ništa nije desilo, kao da nije proveo poslednja četiri sata u komi ili na drugom svetu na kome mu je bolest bila poništena i pored činjenice da su takve stvari nemoguće, nemoguće. Prsti na rukama i nogama bili su mu ukočeni i hladni; njihovi nervi bili su mrtvi. To se nije moglo nikada promeniti. Njegova dnevna soba - sve njegove sobe - bile su tako organizovane, zastrte i postavljene da može bar da pokuša da oseti bezbednost pred opasnošću od udaraca, posekotina, opeklina, modrica koje bi ga mogle smrtno povrediti zbog toga što nije bio u stanju da ih oseti, da sazna da su se dogodile. Tamo, ostavljena na stočiću za kafu ispred sofe, nalazila se knjiga koju je čitao prethodnog dana. Čitao ju je dok je pokušavao da odluči da li da rizikuje odlazak do grada. I dalje je bila otvorena na strani koja je za njega pre samo četiri sata imala potpuno drugačije značenje. Govorila je: "...oblikovanje nekoherentne i vrtoglave tvari od koje su satkani snovi predstavlja najsloženiji zadatak koga se čovek može poduhvatiti..." A na drugoj stranici pisalo je: "... snovi čoveka pripadaju bogu..."
     To nije mogao podneti.
     Bio je iznuren kao da se pohod za Žezlom zakona zaista odigrao - kao da je upravo preživeo teška iskušenja po katakombama i na planinskoj padini i odigrao nevoljnu ulogu u otimanju Žezla zakona od ludog sluge poglavara Kletnika. Ali za njega bilo je samoubistvo da poveruje da su se te stvari desile, da se takve stvari mogu dešavati. Bile su nemoguće, poput zdravlja živaca koje je osetio dok su se dogadjaji odigravali oko njega ili unutar njega. Njegov opstanak zavisio je od odbijanja da prihvati nemoguće.
     Zbog toga što je bio iznuren i što nije imao druge odbrane, otišao je u postelju i usnio poput mrtvaca, bez snova i sm.
     Onda se tokom dve nedelje teturao kroz život od dana do dana kao u nekoj vrsti transa. Nije znao koliko mu je često telefon zvonio, koliko često su ga neprijateljski raspoloženi ljudi zvali da bi mu pretili, napadali ga i psovali zbog toga što se usudio da ode u grad. Obavio je prazninu oko sebe poput zavoja i nije činio ništa, nije mislio ništa, prepoznavao ništa. Zaboravio je lekove i zanemario VPE (vizualni pregled ekstremiteta - tehniku neprekidnog samoposmatranja, iako su ga doktori naučili da mu od nje život zavisi). Najveći deo vremena provodio je u krevetu. I dok nije bio u krevetu, u suštini je spavao. Dok je hodao po sobama, neprekidno je trljao prste o ivice stolova, dovratke, naslone stolica, nameštaj, tako da je delovalo kao da pokušava da obriše nešto sa ruku.
     Sve to bilo je kao da se skriva - kao da je zašao u emocionalnu hibernaciju ili paniku. Ali lešinarska krila lične nedoumice neprekidno su tukla po vazduhu u potrazi za njim. Telefonski pozivi postajali su bešnji i više osujećeni; njegova nemušta zatvorenost samo je podbadala one koji su ga zvali, uskraćivala im svako delotvorno pražnjenje neprijateljstva. A duboko u srcu njegovog sna nešto poče da se menja. Sve češće i češće budio se sa turobnim ubeđenjem da je sanjao nešto čega se nije mogao setiti, čega se nije usuđivao da se seti.
     Posle dve nedelje njegov naročiti položaj ponovo ga jače obuze. Prvi put je sagledao svoj san. Bila je to mala vatra - nekoliko plamenova bez položaja ili značenja, ali nekako čista i apsolutna. Dok je gledao u njih, oni pređoše u blesak, požar. A on je ložio vatru papirima - stranicama svojih rukopisa, štampanog bestselera i novog romana na kome je radio kada mu je otkrivena bolest.
     To je bila istina; spalio je oba dela. Pošto je saznao da je gubav, pošto se žena, Džoana, razvela od njega i odvela mladog sina, Rodžera, iz države, pošto je proveo šest meseci u leprozarijumu - njegove knjige činile su mu se toliko slepe i samozadovoljne, toliko razorne po njega, da ih je spalio i okanio se pisanja.
     Ali sada, dok je gledao tu vatru u snovima, prvi put je osetio bol i očaj što vidi delo svojih ruku uništeno. Uz trzaj, probudio se razrogačenih očiju i znojav - i otkrio da još čuje pucketavu glad plamenova.
     Džoanine štale bile su u požaru. Na mestu gde je nekada držala konje nije bio mesecima, ali znao je da tamo nema ničega što se moglo upaliti samo od sebe. Bio je to vandalizam, osveta; eto šta je počivalo iza svih onih pretećih telefonskih poziva.
     Suvo drvo mahnito je gorelo, bacalo se naviše u tamni bezdan noći. A u njemu on vide Viti Drvograd u plamenu. U sećanju mogao je da oseti zadimljena mrtva naselja na drvetu. Mogao je da oseti kako ubija Jamnike, spaljuje ih nemogućom silom koja kao da je besnela iz belog zlata njegove burme.
     Nemoguće!
     Pobegao je od požara, banuo nazad u kuću i uključio sva svetla kao da su mu proste električne sijalice jedina zaštita pred ludilom i tamom.
     Odmeravajući bedno koracima bezbednost dnevne sobe, setio se šta mu se desilo.
     Išao je - gubavac, nečist prokažena! - u grad sa farme Utočište, na kojoj je živeo, da plati telefonski račun, da ga plati lično u znak potvrde svoje proste ljudskosti, nasuprot neprijateljstvu, odbojnosti i crnom milosrđu bližnjih sugrađana. Dok je to činio, pao je ispred policijskih kola...
     I našao se na drugom svetu. Na mestu koje nikako nije moglo postojati i na koje nikako nije mogao otputovati čak i da je postojalo; na mestu gde se gubavcima vraćalo zdravlje.
     To mesto nazivalo se "Domaja". Tamo su se prema njemu odnosili kao prema junaku, zbog njegove sličnosti sa Berekom Troprstom, legendarnim poglavarem-rodiocem - i zbog njegovog prstena od belog zlata. Ali on nije bio junak. Izgubio je poslednja dva prsta desne ruke ne u borbi, već u hirurškom zahvatu; bili su mu amputirani zbog gangrene koja je došla sa početkom bolesti. A prsten mu je dala žena koja se razvela od njega zato što je gubavac. Ništa nije moglo biti manje istinito od Domajinog verovanja u njega. A zbog toga što je bio u lažnom položaju, ponašao se sa prikrivenom neiskrenošću od koje se sada sav grčio.
     Niko od tih ljudi nije zasluživao njegovo nepoštenje. U svakom slučaju ne poglavari, čuvari zdravlja i lepote Domaje; ne Srdosolja Penosled, džin koji se sprijateljio s njim; ne Atiaran, družbenica Trelova, koja ga je bezbedno dovela do Veselkamena, planinskog grada u kome su živeli poglavari; i ne, oh, ne njena kćerka Lena, koju je silovao.
     Lena! - kriknu on u sebi protiv svoje volje, udarajući obamrlim rukama o bokove dok je koračao. Kako sam ti mogao to učiniti?
     Ali znao je kako se to dogodilo. Zdravlje koje mu je dala Domaja iznenadilo ga je. Posle meseci impotencije i potisnutog besa, nije bio spreman na iznenadni nalet vitalnosti. A ta vitalnost imala je i druge posledice. Zavela ga je u neprekidnu saradnju sa Domajom, iako je znao da je ono što mu se dešava nemoguće, san. Zbog tog zdravlja, odneo je poglavarima u Veselkamenu poruku usuda koju mu je dao najveći neprijatelj Domaje, poglavar Kletnik Opaki. I pošao je sa poglavarima na pohod za Žezlom zakona, Berekovim Žezlom sa runama, koje je izgubio vrhovni poglavar Kevin, poslednji drevni poglavar, u bitki protiv Opakog. Novi poglavari smatrali su da im je to oružje jedina nada protiv neprijatelja; i on im je protiv svoje volje, bez vere, pomogao da ga nanovo zadobiju.
     A onda se gotovo bez ikakvog prelaza našao u krevetu gradske bolnice. Samo je četiri sata prošlo od nezgode sa policijskim kolima. Njegova gubavost bila je neizmenjena. Zbog toga što se činilo da je u osnovi nepovređen, doktor ga je poslao nazad kući do farme 'Utočište'.
     A sada, prenut iz letargije, odmeravao je koracima osvetljenu kuću kao da je ona ostrvo normalnosti u noći tame i haosa. Obmane! Bio je obmanut. Gadila mu se i sama pomisao na Domaju. Zdravlje je za gubavce bilo nemoguće; bio je to zakon od koga mu je život zavisio. Nervi se ne regenerišu, a bez osećaja dodira nema odbrane pred povredama, infekcijama, raspadanjem i smrti - nikakve odbrane osim nužnog zakona koji je naučio u leprozarijumu. Doktori su ga tamo naučili da bolest predstavlja definitivnu činjenicu njegovog postojanja, i da će, ukoliko se u potpunosti, srcem, umom i dušom, ne posveti sopstvenoj zaštiti, neizbežno postati obogaljen i smrdljiv pre nego što mu dođe gnusni kraj.
     Taj zakon sadržavao je logiku koja je sada delovala nepogrešivije nego ikad. Bio je zaveden, koliko god uslovno, samoobmanom; a posledice su bile smrtonosne.
     Sada je već dve nedelje prošlo otkako je u potpunosti izgubio kontrolu nad svojim preživljavanjem, otkako nije uzimao lekove, nije izveo nijedan VPE niti bilo koju drugu vežbu, nije se čak ni brijao.
     Vrtoglava mučnina grčila se u njemu. Dok se proveravao, nekontrolisano se tresao.
     Ali činilo se da je nekako izbegao povrede. Na puti mu se nisu videle ogrebotine, opekotine, uboji, nijedna od kobnih ružičastih tačaka nanovo probuđene gubavosti.
     Dahćući kao da je upravo preživeo zaranjanje u užas, dao se na posao da povrati kontrolu nad svojim životom.
     Brzo, sa hitnjom, uzeo je veliku dozu leka - DDS-a, diamino-difenil-sulfona. Onda je otišao u beli fluorescentni sjaj kupatila, naoštrio na kaišu stari brijač i prislonio dugačko, oštro sečivo uz vrat.
     Brijanje na takav način, sa sečivom stegnutim sa dva prsta i palcem desnice, bilo je lični obred kome se naučio da bi disciplinovao i naterao na zamiranje svoju nepopustljivu maštu. To ga je smirivalo gotovo nasuprot njemu samom. Opasnost od britkog metala koga je tako nesigurno držao pomagalo mu je da se usredsredi, da se otarasi varljivih snova i nadanja, samozavaravanja i samoubilačkih plodova svoga uma. Nije mogao zanemariti zakon sopstvene gubavosti kada je bio toliko blizu toga da se povredi, da zada sebi povredu koja bi mogla nanovo probuditi usnulo truljenje njegovih nerava, izazvati infekciju i slepilo, glodati mu meso sa lica sve dok ne postane previše gnusan za gledanje.
     Kada je obrijao dvonedeljnu bradu, na trenutak se proučavao u ogledalu. Ugleda sivog, mršavog čoveka u pozadini čijih očiju je jahala guba poput kužnog broda na hladnom moru. Taj prizor mu dade objašnjenje za njegovo samoobmanjivanje. Bilo je to delo njegovog podsvesnog uma - slepa posledica očajanja ili kukavičluka mozga lišenog svega čemu je nekada pridavao značenje. Gnušanje njegovih bližnjih ljudskih bića naučilo ga je da se gnuša sebe, a taj samoprezir potpuno ga je obuzeo dok je bio bespomoćan posle nesreće sa policijskim kolima. Znao je naziv za to: bila je to želja za samouništenjem. Delovala je u njemu podsvesno da bi izbegla posledice bolesti, zbog toga što mu je svesni um bio toliko tvrdokorno posvećen opstanku.
     Ali sada nije bio bespomoćan. Bio je budan i uplašen.
     Kada jutro konačno došlo, pozvao je svog advokata, Megan Roman - ženu koja mu je vodila ugovore i starala se o finansijskim poslovima - i rekao joj šta se desilo sa Džoaninim štalama.
     Preko veze lako je mogao da razabere njenu nelagodnost. "Šta želite da uradim, gospodine Kovenante?"
     "Neka policija počne istragu. Neka nađu ko je to učinio. Neka se potrude da se to više ne ponovi."
     Ćutala je tokom jednog dugog, neprijatnog trenutka. Onda je rekla: "Policija to neće učiniti. Nalazite se na teritoriji šerifa Lajtona, a on ni prstom ne bi mrdnuo za vas. On je jedan od ljudi koji misle da vas treba najuriti iz okruga. Već dugo je šerif i počeo je da se ponaša prilično zaštitnički prema svom 'okrugu'. Smatra da ste vi pretnja. Među nama govoreći, ne mislim da u njemu ima makar i malo više čovečnosti nego što mu je apsolutno neophodno da bi svake dve godine bio ponovo izabran."
     Govorila je brzo, kao da želi da ga spreči da bilo šta kaže. "Ali mislim da ga mogu naterati da uradi nešto za vas. Ako mu zapretim - ako mu kažem da ćete doći u grad da dignete tužbu - mogu da ga primoram da se postara da se ovako nešto više nikada ne desi. Zna on svoj okrug. Možete da se kladite da već zna ko vam je potpalio štale."
     Džoanine štale, odgovori Kovenant nemo. Ne volim konje.
     "Može da spreči te ljude da učine bilo šta više. A to će i učiniti - ako ga dobro zaplašim."
     Kovenant prihvati to što mu je rekla. Činilo se da nema izbora.
     "Neki ljudi iz okoline slučajno su pokušavali da nađu neki legalni način da vas nateraju da se odselite. Ja sam im govorila da je to nemoguće - ili bar da će ih pomučiti više nego što vredi truda. Mislim da mi je do sada većina verovala."
     Spustuio je slušalicu uz drhtanje. Napravio je pažljiv VPE, proveravao telo od glave do pete ne bi li našao znakove opasnosti. Onda se dao na posao da povrati sve samozaštitne navike.
     Tokom nekih nedelju dana, napredovao je. Koračao je kartografisanom urednošću svoje kuće poput robota neobično svesnog mašinerije unutar sebe, koji i pored ograničenih programskih funkcija traga za dobrim odgovorom na smrt. A kada bi napustio kuću, pošao do puta da uzme namirnice ili satima lutao po šumi pokraj Rajterovog potoka iza farme 'Utočište', kretao se sa izuzetnom pažnjom, proveravao svaki kamen, grančicu i dah vetra kao da sumnja da skrivaju nekakvo zlo.
     Ali postepeno je počeo da se obazire, i dok je to činio deo njegove odlučnosti poče da posustaje. April se spustio po šumi - prvi znaci proleća koji je trebalo da mu izgledaju divno. Ali u neočekivanim trenucima prizor kao da bi se naglo pomračio tugom kada bi mu u sećanje došlo proleće Domaje. U poređenju sa tim mestom, gde je samo zdravlje sokova i pupoljaka bilo vidljivo, opipljivo, razaznatljivo po dodiru, mirisu i zvuku, šuma kojom je sada koračao delovala je tužno izveštačeno. Drveće, trava i bregovi bili su bezukusni, bez dubine lepote. Mogli su samo da ga podsete na Andelejn i ukus alianthe.
     Onda i druga sećanja počeše da ga progone. Nekoliko dana nije mogao da istera iz misli ženu koja je poginula za njega u bici kod Vitog Drvograda. Nikada joj nije ni ime saznao, čak je nije ni pitao zbog čega mu se posvetila. Bila je poput Atiaran, Penosleda i Lene; uzimala je za svršen čin da on ima pravo na takve žrtve.
     Poput Lene, o kojoj je razmišljanja retko kad mogao da podnese, naterala ga je da oseti stid; a sa stidom dođe gnev - stari, poznati bes gubavca od koga je zavisio toliki deo njegove izdržljivosti. Nisu imali prava na to! Ali potom se beskorisnost njegove strasti usmeri protiv njega i bio je prisiljen da recituje sebi kao da čita katehizam svoje bolesti: zaludnost je osobina koja određuje život. Bol je dokaz postojanja. U krajnjosti svoje moralne usamljenosti, nije imao drugih odgovora.
     U takvim trenucima nalazio je gorku utehu u psihološkim studijama u kojima je subjekat bio lišen svih čulnih ulaza, bio je učinjen slepim, gluvim, nemim i nepokretnim, a posledica je bila da je počeo da doživljava najjezivije halucinacije. Ukoliko se svestan, normalan čovek ili žena mogao toliko prepustiti na milost i nemilost sopstvenom unutarnjem haosu, jedan odbačeni gubavac u komi svakako bi imao san koji je gori od haosa - san posebno stvoren da ga otera u ludilo. Ono što mu se desilo bar nije u potpunosti prevazilazilo poimanje.
     Tako je, na ovaj ili onaj način, preživljavao dane do blizu tri nedelje posle požara. U pojedinim trenucima bio je gotovo svestan da nerazrešena napetost unutar njega narasta u smeru krize; ali ponovo i ponovo je potiskivao to saznanje, odagnavao tu ideju besom. Nije verovao da bi mogao da preživi još jedno iskušenje; toliko se loše snašao sa prvim.
     Ali čak ni koncentrisani vitriol njegovog besa nije bio dovoljno moćan da ga beskonačno dugo brani. Jednog četvrtka izjutra, kada se suočio sa sobom u ogledalu da bi se obrijao, kriza se naglo uzdiže u njemu i ruka poče da mu se trese toliko oštro da je morao da baci brijač u lavabo da bi izbegao da ne preseče aortu.
     Događaji u Domaji nisu bili dovršeni. Zadobijanjem Žezla zakona, poglavari su učinili tačno ono što je poglavar Kletnik i želeo da učine. To je bio samo prvi korak u Kletnikovim spletkama - mahinacijama koje su počele kada je prizvao Kovenantov prsten od belog zlata u Domaju. On neće završiti dok ne zadobije moć nad životom i smrću na čitavoj Zemlji. A da bi to učinio, Kletniku je bila potrebna divlja magija belog zlata.
     Kovenant je očajno gledao u ogledalo i pokušavao da održi zahvat nad sopstvenom stvarnošću. Ali u svojim očima nije video ništa što bi ga odredilo.
     Bio je obmanut jednom.
     To se moglo desiti ponovo.
     Ponovo? - kriknu on, glasom toliko očajnim da je zvučao poput plača napuštenog deteta. Ponovo? Nije mogao da ovlada ni onim što mu se desilo u prvoj samoobmani; kako je mogao makar da preživi drugu?
     Bio je na granici da pozove doktore u leprozarijumu - da ih pozove i preklinje ih! - kada je povratio deo nepomirljivosti gubavca. Ne bi toliko preživeo da nije posedovao neku vrstu temeljne sposobnosti da odbije poraz, ako već ne očaj, i ta sposobnost sada ga zaustavi. Šta bih mogao da im kažem da mi poveruju? - zareža on. Ni sam ne verujem...
     Ljudi Domaje zvali su ga Nevernik. Sada je otkrio da će morati da zasluži taj naziv postojala Domaja u stvarnosti ili ne.
     Tokom sledeća dva dana upinjao se da ga zasluži uz mračnu odlučnost koja je bila onoliko blizu hrabrosti koliko mu je to uopšte bilo moguće. Napravio je samo jedan kompromis: pošto mu se ruka toliko tresla, brijao se aparatom za brijanje, grubo ga je gurao preko lica kao da pokušava da preoblikuje crte. Izuzev toga, nije priznavao ništa. Noću mu je srce toliko primetno drhtalo da nije mogao da spava; ali je stezao zube i snalazio se bez sna. Između sebe i samoobmana postavio je zid DDS-a i VPE-a; kad god bi samoobmana zapretila da probije odbrambene linije, odagnao bi je psovkama.
     Ali subotnje jutro dođe, a on još nije mogao da ućutka užas od koga su mu se ruke tresle.
     Onda najzad odluči da rizikuje još jedan odlazak među bližnja ljudska bića. Bila mu je neophodna njihova stvarnost, njihova potvrda realnosti koju je shvatao, čak i njihovo gnušanje prema njegovoj bolesti. Nije znao ni za kakav drugi protivotrov za samoobmanjivanje; više nije mogao da bude sm suočen sa nedoumicom.